Међународни дан сеоских жена установљен је Резолуцијом Генералне скупштине УН из 2007. године, а идеја да се уведе посебан дан, када земље широм света указују на посебан допринос жена на селу, потекла је са Конференције жена УН, у Пекингу 1995. године. Његовим обележавањем се скреће пажња на кључну улогу жена на селу у унапређењу пољопривреде и руралног развоја, унапређењу квалитета хране и елиминисању сиромаштва на селу. Наша држава је ратификовањем одређених докумената и конвенција преузела међународну обавезу да женама на селу обезбеди равноправан приступ и потпуно учешће у структурама власти, и учини видљивим њихове потребе и могућности у креирању развојних политика села.
Жене у руралним подручјима сматрају се вишеструко маргинализованом и рањивом друштвеном групом. Њихов неповољан социоекономски положај, у поређењу са мушкарцима, огледа се у тежем приступу ресурсима, нижем нивоу образовања, мањим шансама за одрживо запошљавање и различитим облицима дискриминације. Жене са села не учествују равноправно на позицијама власти и у доношењу одлука на свим нивоима. Кућни послови и брига о деци скоро су искључиво послови којима се баве жене, уз интензивни рад у пољопривреди, док у организацији газдинства углавном имају ограничени приступ приходима, имовини и одлучивању.
У Србији, већину лица чији су главни извори прихода зарада и приходи од имовине чине мушкарци, док жене чине већину лица чији су главни извори прихода пензија и социјална давања. Постоји знатно мања вероватноћа да жене буду носитељке или власнице пољопривредног газдинства и непокретности, и подаци показују да су (жене на селу власнице газдинстава у Србији у само 12 одсто случајева.
Иако својим радом много доприносе пољопривредној производњи, истраживања су показала да жене на селу добијају много мање финансијске помоћи, и много мање користе могућности које нуди пољопривредна политика. Корисници мера пољопривредне политике већином су пољопривредници са већим фармама, образованији и млађи, а то су обично мушкарци, док су жене те које су мање образоване, с мањим фармама и старије животне доби.
Више од половине жена са села формално је незапослено, неке од њих немају ни здравствено осигурање, а у старости неретко живе на рубу егзистенције. Постојећа подршка женама у пољопривреди и у руралном развоју је још увек недовољна и неопходно је да се замени системском подршком која доприноси одрживим променама и побољшању квалитета свакодневног живота на селу.
Политикама Покрајинске владе предвиђени су посебни програми и мере за унапређење положаја жена и економског оснаживања рањивих група. Једна од мера јесте свакако родно одговорно буџетирање које се у АП Војводини примењује од 2015. године. Циљ овакве јавне политике јесте уграђивање родне перспективе у креирање буџета на свим нивоима власти, његову процену и анализу и реструктуирање прихода и расхода у циљу равномерне расподеле средстава, са циљем задовољавања потреба и жена и мушкараца, нарочито маргинализованих друштвених група као што су жене на селу.
Завод за равноправност полова од свог оснивања ради на видљивости жена са села и путем конкурса, едукација и промоције ове друштвене групе у јавности ради на унапређењу њиховог положаја. Један од програма економског оснаживања жена који је показао највидљивије резултате свакако јесте конкурс за куповину кућа на селу на основу ког је у периоду 2015-2023. године 338 жена постало сувласница некретнине. Од 2021. године Завод реализује и Конкурс за афирмацију и развој женског предузетништва чиме се на овај начин пружа подршка и женама из руралних подручја да започну или развијају свој бизнис.